У издању Архива Републике Српске и Удружења архивских радника Републике Српске објављена је књига проф. др Боре Бронзе "Long Flight of Imperial Eagle: Austrian Diplomacy and Trade towards Asia 1774–1799". Рецензенти књиге су: проф. др Боривоје Милошевић и проф. др Горан Васин. Књига је обима 256 страница.
Током посљедњих неколико деценија уобичајена матрица перцепције Хабзбуршке монархије у виђењу историчара, као и у општем јавном мњењу, није значајно промијењена у кључном географском контексту. Експанзија модерне историографије била је, а и даље је, концентрисана на специфичне европске димензије аустријске државе у класичном периоду Царства, током 18. и 19. вијека. Свјетска политика аустријских владара и политичара и даље су махом егзотични излети у сложено насљеђе хабзбуршког конгломерата. Ипак, аустријска свјетска политика је заиста постојала и дефинитивно није била за потцјењивање.
Јасно је да аустријски резултати у том погледу никада нису били у складу са достигнућима европских "атлантских" нација. У области географских открића, колонијалне експанзије и интерконтиненталне трговине, Аустрија је у почетку била у сјенци Португала и Шпаније, а касније и Енглеске, Француске и Холандије. Међутим, у генерално турбулентној историји аустријског простора, рачунајући све царске и друге облике државног уређења који су се развијали вијековима, период готово идентичан са другом половином 18. вијека свакако је био једна од најдраматичнијих епизода. Нарочито у посљедњих неколико деценија те ере, аспекти хабзбуршке политике усмјерени ван Европе цвјетали су као никада прије или послије.
Снага трговачких мотива увијек је била толико доминантна и вјековни обрасци активности холандских и енглеских трговаца по правилу су имплицирали да је перцепција политике према Азији била скоро еквивалентна само перцепцији политике према Индији, те унеколико и према Кини. Заправо, аустријски трговински обрасци водили су ка многим другим регионима Азије. Аустрија је његовала многе економске везе са Османским царством, а ти циљеви бечког двора обухватали су и азијске дијелове под османском влашћу, између Мале Азије и Блиског истока. Успостављене су везе и са Персијом. И трговина према Русији преко Црног мора и даље према истоку такође је била прилично потцијењена. Аустријска намјера да у своје планове инкорпорира и елементе српског и грчког национално-ослободилачког покрета такође је била врло важна ставка у експанзивној политици.
Неизоставна карика за покретање подухвата попут трговачких експедиција у Индију била је прилика да се представници аустријске дипломатске мреже директно састану са појединцима из редова трговаца који су већ имали велико искуство у трговини са Индијом. Такав је био један посебан случај у Лондону, током 1774. године, када је аустријски амбасадор Лудовико Луиђи Карло Марија ди Барбијано ди Белгијозо упознао једног од најпознатијих европских предузетника друге половине 18. вијека Вилијема Болтса, родом из Амстердама. Након пажљивог испитивања Болтсовог пројекта усмјереног на развој трговине са Индијом и другим дијеловима Азије, вођеног из аустријских медитеранских лука, бечки двор је у јуну 1775. одлучио да изда повељу за Болтса. У овој ствари кључна фаза је била бављење аустријске дипломатске мреже различитим аспектима информација о геополитичким трендовима, посебно у вези са Великом Британијом. Сазнања о стварном стању финансијских могућности Вилијема Болтса и даље су била некако неухватљива за Беч, али су перспективе трговине са Азијом једноставно биле превише уносне да би им се аустријске власти одупрле.
Иако је цијели комплекс оживљавања аустријске азијске трговине заправо ликвидиран крајем 18. вијека у турбуленцијама француских револуционарних ратова, а током 19. вијека никада није поново покренут на начин на који је то остварено 1770-их и 1780-их година, епизода с компанијом коју је основао Вилијем Болтс (тачније двије узастопне компаније, које су постојале 1775–1781, односно 1781–1785) оставила је велики траг у систематском развоју аустријског приступа различитим аспектима свјетске политике. Покушај да се подстакне трговина са Индијом, а током 1780-их са Кином, Јапаном и Пацификом, па чак и са Сјеверном Америком, дао је Аустрији нову димензију, коју је Беч заправо веома желио током већег дијела 18. вијека и учинио је генерално мање провинцијалном. Чињеница да перспективе из 1770-их и 1780-их нису на крају резултирале трајном трансформацијом Аустрије у трговачку и поморску силу – била је повезана са низом структуралних слабости које је земља носила и додатно акумулирала у континуитету који је трајао већ неколико вијекова.
Међутим, постигнути резултати и генерално веома ефикасан начин приступа указали су на изузетне могућности са којима се аустријски двор суочавао у погледу развоја трговине са Азијом у условима повећане флексибилности и инвентивности, што је посебно карактерисало владавину Јосифа II. Ова епизода са Вилијeмом Болтсом била је чврсто свjедочанство о могућностима Аустрије за веома обећавајуће позиционирање на азијском тржишту под одређеним околностима и о општем потенцијалу који се налазио унутар азијске трговине за Аустрију, државу која је традиционално била толико концентрисана искључиво на централноевропске послове. Везе успостављене са неким дијеловима свијета биле су јединствене у перспективи хабзбуршке историје и никада више нису успостављене у том оквиру све до краја династичке владавине 1918. године.